Tri događaja od pre pet godina koja ću dugo pamtiti

Sredina oktobra 2007. i nakon pet godina odoleva zaboravu i predstavlja vrlo važan period u mom životu. Baš oko tog 16. oktobra odigrala su se tri događaja, jedan vrlo tužan i dva vrlo pozitivna. Zašto o tome pišem tek nakon 5 godina? Nekad je vremenska distanca najbolji pokazatelj vrednosti. Neke od ovih tema sam na neki način već pominjao, ali je ovo prilika da iznesem više detalja. Tri priče o tri događaja slede.

1. Toše Proeski

16. oktobra 2007. godine u saobraćajnoj nesreći poginuo je Toše Proeski. I dan danas se sa velikom tugom setim tog momka. Toše je bio vrlo poseban jer je u jednom čoveku bilo pomešano nekoliko činjenica: mladost, harizma, fantastičan glas, neverovatna popularnost na prostoru ex-Yu, i balkansko poreklo. Toše je bio čovek bez skandala, popularan a vrlo skroman, neko na koga se omladina mogla ugledati. Takvih javnih ličnosti danas gotovo da nema, makar ne u toj kombinaciji. Žao mi je zbog Tošetove sudbine jer da je nastavio svoj život siguran sam da bi bio popularniji od svih pevačkih legendi sa ex-Yu prostora, ili to već jeste.

Tošeta sam slušao u periodu srednje škole. U moru domaće debilne muzike iz devedesetih pesme Tošeta, Colonie i po koje domaće grupe bile su svetle muzičke tačke za moj pojam tada. Toše je imao vrlo kvalitetnu i pozitivnu muziku. Toše je lično meni sinonim za srednju školu i dobar period moje mladosti. Verovatno sam baš zbog toga odlazak Tošeta Proeskog doživeo i danas doživljavam vrlo emotivno.

2. Početak rada sa studentima

Idemo na vedrija dešavanja. 16. oktobra 2007. godine sam po prvi put ušao u učionicu na Fakultetu Organizacionih Nauka u promenjenoj ulozi, kao asistent – saradnik u nastavi. Nisam bio mnogo ispred tih mladih ljudi, sa samo malo više terijskog i praktičnog znanja. Bio je ovo veliki događaj za mene a ceo semestar bukvalno semestar iz snova.

Imao sam ogromnu inspiraciju i želju da im prenesem svoje, pre svega praktično znanje. Poštovao sam zvanični program rada čisto toliko da se nije moglo reći da radim na svoju ruku, a opet pričao sam studentima na način na koji bih voleo da su meni pričali na fakultetu. Studenti su to znali da cene. Jedog dana me je umesto 25, koliki je kapacitet računarskog centra, sačekalo 40 studenata. Asistentkinja koja je bila u stalnom radnom odnosu je katastrofalno držala vežbe, nikome ništa nije bilo jasno (bar su tako svi pričali) i većina njene grupe se „prebacila“ kod mene. To je događaj koga se vrlo rado setim.

Uvek sam bio na strani studenata, bio i ostao. Trudio sam se da im maksimalno približim ono što je po programu, čak im i prenosio insajderske informacije i savete vezane za polaganje testova. Kao saradnik u nastavi trudio sam se da ipak ne budem u šablonu obrazovne ustanove. Možda sam i previše solirao, ali sam samo iskoristio svoju poziciju i šansu sve u cilju da studenti što više praktičnih stvari nauče. Taj rad sa mladim ljudima, a posebno sa mojim Fonovcima je ostavio neizbrisiv trag u mojoj bigrafiji i pre svega u mom životu.

Zašto nisam ostao na katedri – to je već priča koja zaslužuje poseban tekst na blogu.

3. Početak blogovanja

Studenti su bili inspiracija za početak mog blogovanja. Na vežbama nisam imao vremena da im prenesem sve što želim i počeo da razmišljam o nekoj web lokaciji gde bi im još šta napisao. Iako smo imali forum u okviru predmeta želeo sam da moji tekstovi ostanu zauvek online pod mojom kontrolom.

Pre 5 godina sam živeo u studentskom domu „4. April“ na Voždovcu. Napisao sam dva domena na papiru i krenu da anketiram ljude. Prvi domen je bio MilosBlog.com i drugi, gle čuda Milos-Blog.com 🙂 Vrlo kreativno. Nekako nisam imao dilemu oko naziva bloga, više oko te srednje crte. Odluka je pala da domen bude bez crte. Želeo sam da moj blog od samog starta bude koliko toliko ozbiljan i na posebnom domenu. Instalirao sam besplatnu temu (koja je kroz godine doživela 4,5 ogromnih prepravki) i krenuo da pišem. Sa ove vremenske distance taj potez smatram ključnim za sve ovo čime se danas bavim. Tim povodom planiram i jedan mali blogerski poklon koji ću vam predstaviti, nadam se, u narednih mesec dana.

Za kraj vam moram reći, falio mi je jedan ovako iskren blog post, a nadam se i vama. Biće ih još.