Beogradski maraton 2014 iz ugla polumaratonca
Interesantno je da me pisanje o trčanju podjednako ispiriše kao i pisanje o struci. Kako i ne bi kad sam više vremena proveo na stazi pripremajući se za Beogradski maraton nego na stručnim konferencijama. Epilog: 2:08:28 prema Endomondo aplikaciji, lični rekord na 21km! Ovo nije samo moja pobeda, već sporta, pozitivne trkačke energije, dan za pamćenje.
Ovo je zvanično moj treći polumaraton. Prvi je bio naravno Beogradski prošle godine. Ključno pitanje je zašto sam ponovo želeo da ga istrčim? Definitivno prvi  polumaraton zaborava nema. Moram priznati da mi je 2013. bio interesantniji od ovoga, ali samo zato što je bio prvi, inače ovom drugom ništa nije nedostajalo, čak je i bilo više učesnika, više ljudi koje znam, vremenski uslovi nikad bolji.
Sve ovo kreće od volje. Imao sam je prošle godine, trenirao je i za ovu godinu. Iskustvo je plus. Zato sam ostvario za oko 9 minuta bolje vreme. Znao sam kako da se pripremam, koliko, kada da pojačam, kada sa smanjim, šta da jedem, kada da ne jedem, da preskočim bananu na stazi i razvalim se od limuna. Za ovih godinu i kusur od kad „ozbiljnije“ trčim trenirao sam ne samo kondiciju nego i disciplinu svoje volje, jer koliko god da je imaš, moraš i da je održiš.
I ove godine sam bio oduševljen bodrenjem u Zemunu, totalnom pobedom smatram vodene šmrkove gradske čistoće i bubnjare kod Brankovog mosta. Vodena zavesa nas je neverovatno osvežavala, niko je nije zaobilazio. Bubnjari su davali posebni ritam i podizali adrenalin, naježio sam se u dva navrata, a priznajem, u jednom trenutku i pustio suzu koliko je sve to izgledalo moćno. Gore je grafik kreiran z pomoć Endomondo aplikacije, a klik na fotku vodi do većeg prikaza i detalja. Skok brzine oko 10. km je baš zbog publike u Zemunu, a skok malo pre 15. km je zbog limuna 🙂 U komentarima na Fejsbuku je i detaljnija analiza staze. Pogledajte obavezno i ovaj prilog Al Jazzera televizije koji najbolje pokazuje kako Beogradski maraton izgleda „iznutra“ (bubnjari na 1:45).
Pobednici su svi oni koji su tog dana u krugu dvojke obuli patike i zakoračili na stazu. Da li je to trka zadovoljstva, polumaraton, polovina polumaratona ili ceo maraton, nije važno. Pobednici su svi učesnici u BelHospice timu, Belgrade Running Club ekipa, Ekipa za trčanje i svi oni dobri ljudi okupljeni oko trčanja. Apsolutni pobednici su svi koji su pristigli na cilj, zato smo i dobili medalju koju smatram najsjajnijim dokazom da smo uspeli.
Nije poenta samo u volji, već i u količini volje. Mnoge ljude oko sebe sam prošle godine motivisao, obećali su mi da će trčati. Neki su odustali zbog manjka volje, neki zbog nedostatka vremena. Svako od vas zna po nekog pobednika. Ja svojim pobednicima smatram Jovanu (@JovanaVu) Â i Nebojšu (@Stonexman) jer im je ovo bio prvi polumaraton i junački su ga podneli, Jovana sa vremenom 2 sata 14 minuta, Nebojša 2 sata 22 minuta. Znam kako su trenirali i koliko se odricali. Volja ljudi, volja! Istrčali su polumaraton!
„Trčanje je jedan od retkih sportova koje možeš trenirati ceo život“ i ovoj rečenici se jako radujem.
Vidimo se na stazi!
- Nema sličnih tema
Super tekst i naravno poenta – trčanje je pobeda sama po sebi.
Dogodine?